Moj skok u moć adrenalina

 In Priče za inspiraciju

Moram da Vam ispričam priču o trenutku kada sam saznala zašto je malo adrenalina neophodno za dobar životni ritam. Za pravilan korak sebe sa sobom i sebe sa životom.

Bila sam u Švajcarskoj na planinarenju, rana jesen, blago sunce, bistro nebo. Došli smo do brvnarice, seli da odmorimo i popijemo kafu. Prepustila sam se zen fazi sa licem okrenutim ka oštrim vrhovima.

U jednom momentu mi je leteća tačkica oštro okrznula vidik i nestala. Pitala sam šta to bi? Rekoše da je tu staza za maunti bajkere, pa oni preleću u svom sunovratu ka podnožju. Juuu… 🙂 daj da vidim 🙂 Stvarno, u polustojećem stavu, na medjusobnom odstojanju su jurišali niz strminu, držeći čvrsto volan od bicikla i loveći sledeću tačku od koje treba da odskoče.

Ja sam bila frapirana, a oni su izgledali kao da se igraju. Staza im se završavala baš pored brvnare i tu su dolazili na piće.

Nisam mogla da verujem. Kako neko ima toliku hrabrost? Ili želju da se bavi takvim sportom? U to dofijuka sledeći supermen, parkira bicikl i opušteno poče da skida kacigu i štitnike. Prilazi stolu, vidim jasnije, kad ono… žena. Mali, mršavi vrapčić plave duge kose i stakleno prozirnih očiju. O, Bože!

Bila je nasmejana, ležerna i sa nekom prijatnom dozom prisutnosti na licu. Posmatrala sam je jer mi nije bio jasan rebus izmedju njene fizičke nežnosti i grubosti ove opasne akrobacije koju je izvela. Nadjačao me je nagon da joj se uz izvinjenje obratim i porazgovaram sa njom. Veselo je prihvatila.

Priča je ovakva: udajom je ušla u super bogatu porodicu. Imala je sve i mogla šta god je htela. Ali to je donelo svoj danak: počela je da se distancira od ljudi, da sve redje izlazi van, a obaveze je sve više preuzimala posluga. Onda su krenule tablete, vino, nesanica. Strah, plakanje, konflikti.

Kaže, moje dobro Ja je znalo da mora da se izbori sa tim jer je želelo da se vrati u onaj lep, bezbrižan život, ali, nadjačavalo je crno Ja, koje me je svojom teškom rukom vuklo u mrak. Dobro Ja je iz sve snage razmišljalo šta da radi i zaključilo da mora da se stavi u poziciju većeg straha, da bi taj postojeći izbacio iz sebe. I počela je da traži način… dalje pretpostavljate sami.

Bila je uporna jer je osećala da je na dobrom putu. I zaista jeste bila. Brzo se vratila celokupnoj lepoti i punoći života. Danas drži školu za jahanje za decu, vrlo je angažovana i svakog dana ima pun raspored, a dva puta nedeljno ne propušta da vozi maunti bajk.

Pitam je kako se ne boji povrede na ovim brzim vožnjama i istog časa shvatam da mi pitanje nešto nije na mestu. Ona se samouvereno smeška i kaže “ne može ništa da mi se desi, jer dok se penjem ka vrhu, moje srce veruje da ide po lek, a ne da padne i dobije povredu.” Gledale smo se pravo u oči i ništa na to nismo rekle.

Zagrlile smo se na rastanku: njenu priču je neko razumeo, a ja sam čula nešto što sam očigledno trebala da čujem. Uglavnom, taj susret nije bio slučajan.

Kada sam se vratila u Beograd, moje dobro Ja je imalo nove planove. I od tada se ne bojim ničega kada verujem 🙂

rafting

Recent Posts

Leave a Comment

Kreativna konekcija
Jezici