Priče za inspiraciju

Ako želite ponovo da se rodite, preselite se iz grada u prirodu

kuca

Prva priča: Uvod. Odluka i akcija

Novu godinu smo dočekali u Sankt Peterburgu u Rusiji. Posle dve fantastične nedelje pune grandioznih utisaka i  na divan način ispunjene  pitomim i duboko emotivnim trenucima smo se vratili u Beograd.

Potpuno usporeni od čekanja poletanja, i samog leta, došli smo do garaže na aerodromu da preuzmemo naš auto. Kada sam ga videla, uhvatila me je muka jer je bio sav prašnjav i umljackan od vlage i smoga od dugog stajanja. Medjutim, na to je moj muž prokomentarisao  *bolje da je prljav nego da su mu polomili retrovizor*.  Samo što smo krenuli i uključili se na auto put, uronismo u dugu, nepomičnu kolonu.  Stalna pojava na našim ulicama, ali baš tog dana je nismo očekivali.

Sa solidnim usporenjem od oko sat vremena smo stigli do stana. I kao i uvek, nije bilo ni jednog slobodnog mesta za parkiranje. Kružili smo, po staroj navici jedno 15 minuta i onda se jedva ugurali u neki ćošak u trećoj ulici od zgrade. Ništa, nema veze, ćutali smo kao da sve ide glatko, a ja sam u sebi već kuvala. U nastavku je sledilo  nošenje kofera i torbi, naravno, iz dva puta, ne zaboravite, u trećoj ulici od zgrade.  Dobro… i to smo završili i konačno stigli do stana i dočekali taj blaženi trenutak posle koga sam planirala topli tuš, kafu i slatko sredjivanje utisaka sa puta.

Medjutim, to je izgleda baš bio loš dan :-)  osvestila me je neočekivana hladnoća u stanu, čije mi prisustvo nije bilo jasno. Ubrzo sam saznala da grejanje u našoj vertikali ne radi već tri dana. Oooo. e pa stvarno…

To je bio 14. januar 2008. godine kada nam se definitivno smučilo življenje u gradu.  Doneli  smo izričitu odluku da se selimo u prirodu, da napravimo kuću  i naš mali raj za apsolutno uživanje bez stresova i iznenadnih sačekuša koje te zaskaču svakog dana.

Nisam više htela da sušim veš po radijatorima, da kamufliram skije iza ormana, da kupujem po dve flaše vode, dve šargarepe i tri krompira jer nemam mesta za držanje namirnica. Sneg sam uzimala u ruke samo na zimovanju, godišnja doba su prolazila a ja ih nisam ni osećala. Samo prašina, prljavština, buka, sirene. Život nam je prolazio kao u getu, a ako smo hteli da dotaknemo prirodu ili udahnemo vazduh, izvolte u auto, pa Zlatibor, Fruška Gora ili već šta je po volji.

Pikanterije iz zgrade su bile potpuno posebna priča. Prekidači za svetlo su uglavnom bili razlupani. Kroz prozor su se tresle mrve od ručka, tepisi, a po nekada bi proletela i kesa sa smećem jer je baš dole bio kontejner. E, ako promaši… Bože moj. I ako ste Vi na nižim spratovima, onda u svemu ovome možete da uživate iz prvog reda :-)

Više to nisam htela ni jednog jedinog dana. Bila sam  spremna na svaku opciju, samo da idemo iz grada. Već dugo pre toga sam imala utisak kao da mi se sužavaju granice, da me neka nevidljiva ruka gnječi, i usporava razvoj, da sam sve više bez snage i moći da se suprotstavim tom teroru i izborim za svoje mesto pod suncem. Gotovo je bilo, u meni više nije postojao ni milimetar prostora za trpljenje. Imala sam i hrabrosti i snage da krenem u totalnu promenu a sa svim drugim sam bila žestoko rešena da se uhvatim u koštac i ostvarim cilj iz snova. To je bio početak naše  nove odiseje :-)

Seli smo i napravili plan. Odmah. Prvo smo u njemu osmislili konkretno šta želimo, a parametar nam je bio da ako već pravimo korenitu promenu radi uživanja, onda i nabrajaj sve kako doživljavaš svoje uživanje. I to je izgledalo ovako:

Hteli smo ravan, prostran plac na potezu od Avale ka ibarskoj magistrali zbog blizine auto puta, aerodroma, mog poslovnog prostora i muževljeve firme.travnjak

Podrazumevali smo ulično svetlo, gradski vodovod, električnu energiju, telefon, kablovsku TV i internet kao i gradski prevoz.

Hteli smo novu, komfornu kuću od prirodnih materijala sa dobrom izolacijom.

Poseban objekat za ostavu svega što nije za stambeni prostor

Saunu

Drveni trem za sedenje, ručavanje i čitanjebasta

Odvojen prostor za parkiranje

Baštu za povrće i začinsko bilje sa komposištem za humus

Box sa kućom za velikog psa

I još nešto… hteli smo grejanje na drva. Vrhunac maštanja dvoje ljudi od kojih ni jedan nikada do tada nije založio vatru :-)

E, pošto smo imali ovaj fantastični spisak, krenuli smo na teren da vidimo cene. I ovo što ću Vam sada reći verovatno nećete poverovati ali zaista je istina. U tom momentu je plac sa novom, komfornom montažnom kućom i priključkom za struju i vodu koštao kao jedna garsonjera na Petlovom brdu. Napominjem da su garsonjere u drugim krajevima grada bile skuplje, na Petlovom brdu je ponuda bila najjeftinija.

U ceo poduhvat smo krenuli sa velikim entuzijazmom i radošću. Našli smo divan plac, doduše obrastao u korov i ogradjen zardjalom bodljikavom žicom, ali to nas ni najmanje nije demotivisalo. Jako nam se dopao i bio je naš tog trenutka kada smo ušli na njega. Kupovinu smo proslavili istog dana  na Bukulji kod naših dragih prijatelja koji su nam do dan danas vetar u ledja za sve važne životne stvari. Razredni i Milena, hvala Vam do neba!

U tom zanosu početničkog zaleta smo svoju ideju otkrili familiji i prijateljima ubedjeni da će biti oduševljeni i ponosni na naš veliki i kompleksan poduhvat. Žestoko smo se prevarili. Sačekao nas je hladan  tuš : zgražavanje, prekor i mnoga *ujedena srca*. Nismo mogli da verujemo šta se dešava, a meni lično ni dan danas nije jasna ta njihova reakcija koja nikakve veze nije imala sa našim ličnim planom, investicijom, radom, trudom i svim ostalim.

Bilo kako bilo, mi smo ostali u svom početničkom zanosu sa šačicom preostalih prijatelja (familija je nestala :-) ) i naš sledeći korak je bila uplata kuće i ugovaranje termina o montaži. U medjuvremenu smo raščistili plac i majstori su postavili temelj.

Svaki sledeći korak nam je budio novo oduševljenje. Napredovali smo i tome se jako radovali. Kada je temelj bio zavrsen i osušen, komšije su ispekle pečenje i domaći hleb, kupili smo piće i na temelju, od dasaka napravili veliki sto i klupe na kojima smo ručali sa njima i majstorima. A majstori su nam komšije.To je bilo divno, sunčano popodne ispunjeno smehom i dobrim pričama, i to je bila početnička  energija koja je oživela naš novi dom i zauvek dobru atmosferu u njemu.

Kuću smo naručili u ivanjičkoj firmi Bor promet kojoj smo i sada, posle devet godina zahvalni za kvalitet, profesionalnost i maksimalnu posvećenost i ljudskost koju su nam pužile njihove ekipe za te dve nedelje dok su radovi trajali.

Sve je teklo jako brzo, bilo mi je zanimljivo i osećala sam se kao da sam u nečemu iz čega svakog časa mogu izaći i nikom ništa. Medjutim, onog jutra, tačno u 6 h po dogovoru, kada je šleper sa prikolicom stigao i počeo istovar elemenata za kuću, shvatila sam da je to to. Da nije šala. Da od danas počinje nešto drugo u mom životu i da je od sada ovo moja adresa. Hiljade stvari mi je u sekundi prošlo kroz glavu. Celo lice mi je drhtalo a suze se nisu pojavljivale. Mislila sam na mog pokojnog Tatu i na to kako bi on sada bio srećan. Znala sam da bi.  Mislila sam na sve moje važne ljude bez kojih sam u ranim godinama ostala i čije bi mi prisustvo sada mnogo značilo. Znam da bi oni imali isti stav o svemu tome kao moj suprug i ja.

Nas dvoje smo ušli u tu realizaciju i ništa nam nije bilo potrebno ni od koga. Novac smo imali, znali smo šta hoćemo, ostalo su radile ekipe majstora. Ali,  iskreno, to je velika životna promena i najveći poklon koji tada možeš dobiti je razumevanje ljudi do kojih ti je stalo. Ništa drugo. Verovatno zato za mene i jeste bio vrlo emotivan taj trenutak spoznaje u kome su se prelamale prošlost i budućnost, stari i novi život.

No, iz te žalopojke me je trgao majstor koji je shvatio šta se dešava i šaljivo me pitao jel da istovaraju ili da  šleper vraćaju za Ivanjicu gazdarica plače :-)

Gazdarica je udahnula duboko, nasmejala se i … tako je krenula da raste naša kuća. Ekipa od šest mladih, okretnih momaka u kariranim košuljama sa sekiricama za pojasom se razletela po temelju i počela veštim i brzim pokretima da postavlja konstrukciju od debelih greda.  Već u 11.30 h tog pre podneva naša spavaća soba se šepurila na svom mestu a sve posle toga je bila samo čista radost.

Montaža sa kompletnim završnim radovima je trajala dve nedelje i time je bio okončan najveći deo posla. Kasnije smo mi vremenom dodavali sve što smo hteli, uredjivali prostor i dvorište, sadili četinare, voće, cveće, menjali ogradu. To parčence sveta je počelo da liči na nas, da dobija svoj šarm i karakter, a iznad svega da stvara veliku svrhu praktičnog ugodjaja za zdrav i relaksiran život.

Sav napor, umor, upale mišića, kiše koje padaju baš dok imate radove koji ne smeju da kisnu, nisu ni jednog momenta pokvarili tu ogromnu strast koja nas je vodila dalje. Tek sam kroz te stvari saznala koliko su neki poslovi lakši kada imaš kolica, kako je divno ako imaš gumene čizme pa su ti noge suve i kako je pravo blagostanje imati stolicu sa naslonom da sedneš par minuta i ispraviš ledja.ljuljaska

Na tom putu hteo nehteo, naučiš bezbroj novih stvari koje ti kasnije koriste za mnoge druge životne situacije. Upoznali smo nove, sposobne i vredne ljude koji su danas naše komšije. Očeličili smo se, sazreli i dobili dodatnu dozu samopouzdanja jer smo uvideli da i to možemo. I iznad svega smo shvatili razliku izmedju ljudi koji žive u gradu i ovih koji ne žive u gradu.

Jednog potpuno neplaniranog dana, mi smo se preselili u kuću, kada je u njoj bio samo krevet, mašina za sudove i peć. I to nam je bilo savršeno ok :-) Onda je usledio onaj lep i uživajući deo posla, a to je uredjenje enterijera.

Jesmo li se brzo navikli? Da, navikli smo se još onog dana kada smo napravili plan. O navikavanju nismo ni razmišljali zato što nam je svaki sledeći korak pokazivao šta sve dobijamo i da smo napravili pravu stvar.

Postoje ljudi kojima je važno da imaju krevet, kupatilo i dobru poziciju u krugu dvojke. Ja priznajem, meni je za dobar osećaj potrebno mnogo više od toga. Za mene je dom centralno mesto mog postojanja i iz njega kreće sve ono što ja mogu i ko ja jesam. Samo iz njega mogu osvajati svet, napredovati i stremiti ka nečemu višem i boljem. Živom biću je pravo mesto u prirodi i samo u njoj čovek može biti zdrav, ceo i svoj.

MI smo stigli u naše prirodno gnezdo, opet puni novih planova i želja, spremni da se uhvatimo za ruku sa suncem, nebom, i zemljom i radoznali da istražimo prostranstvo slobode i novih mogućnosti.

Druga priča: Devet godina posle

Često se sa radošću sećamo tih lepih dogadjaja oko pravljenja i uredjenja kuće. Bilo je zaista tako šarolikih situacija ali su se nekako sve uvek završavale šaljivo i dobro. Danas je naša kuća jedna ozbiljna dama, odenuta alpskim dekorom, obogaćena svim stavkama onog plana koji sastavismo pre mnogo vremena i zbog koga se na nas sručilo drvlje i kamenje.

Uglavnom, dogadjaji su tekli ovako: kada sam otišla da završim formalnosti oko papirologije i plaćanja računa, sačekalo me je prijatno iznenadjenje. Mi Infostan nemamo i samim tim ga i ne plaćamo. Od svih stavki koje on obuhvata, samo plaćamo vodu koliko smo potrošili. Sa strujom je isto. Odnošenje smeća nam ne naplaćuju. Porez je kao za garsonjeru u gradu.

Ono grejanje na drva smo uveli od prvog dana i potpuno smo opčinjeni njime. Zamislite mene koja sam uvek u hotelima i restoranima kamine doživljavala kao atrakciju i lepila se uz njih da malo odsanjarim i ugrejem se onom mekanom toplotom, sada to isto imam u svom dnevnom boravku na neprestano uživanje cele zime. Za grejanje kuća u prirodi, drva su nezamenjiva.

Za četiri zadnje godine življenja u stanu, dioptrija mi se dva puta povećala. Sada za osam godina nije ni mrdnula. Da ne pominjem da me za svo ovo vreme nije uhvatila ni jača prehlada a o gripu ili virusima i da ne govorimo.

Od uvek me je privlačilo da ja sama pravim razne stvari a ne da ih kupujem. Medjutim, u stanu nisam imala prostora ni za šta. Sada, počev od zimnice, sirupa od nane i lavande, ratluka od cimeta, orahovače sa medom, džema od pomorandže i celera pa do vrućeg hleba sa susamom, keksa od djumbira i cimeta i raznih drugih uživanjcija, moja kuhinja caruje u raskošnim mirisima prirode i nadahnuća. A kad smo kod kuhinje, znate li da sam celog života gledala časopise i maštala o francuskoj *la couisine de campagne*. I znate li da smo je mi sami napravili? To je moj veseli, beo na crvene tačkice prostor za sitost, zadovoljstvo i razgovore u četiri oka :-).

Proleća su divna: bujno zelena, tek rodjena. Kada pada kiša volim da sedim na tremu i slušam kako šušte kapi dok se slivaju sa borova i jelki. Sada imam i sneg svake zime koji zahteva punu opremu. Osposobila sam se za korišćenje mnogih alata o kojima sam kao gradska faca mogla samo da sanjam, pa mi je tako lopata za sneg vrlo bliska drugarica. Nadišem se vazduha, obrazi mi se zarumene a onda sednem na moju staklenu verandu u debela krzna i pijuckam vruć punč.

Leta i jeseni sa obiljem plodova su dani za puno srce. Razno povrće u mom povrtnjaku prošarano mirisima aromatičnih biljaka, duga topla popodneva sa izležavanjem na ligeštulima i mir. Onaj lagani mir u kome vazduh stoji.

Uveče trčimo, kada je jako hladno šetamo. Dolaze nam prijatelji i sa njima uživamo u dugim razgovorima i gurmanskim obedima. Slavimo Nove godine sa svežim mirisom borovine, staklenim kuglicama i raznim darovima koje donosi Deda Mraz. A u svemu tome dosta putujemo. Svaki odlazak od kuće mi uvek budi laganu setu zbog privremenog rastanka. Kada se vraćamo, radosti nema kraja. Na kapiji nas verno,u nemerljivim emocijama čekaju dva topla oka našeg bezrezervnog prijatelja i izvora ogromne ljubavi, našeg Cezara.kuce

On je američka Akita, izgleda kao pravi div, a ako Vam kažem da mu je ime od milja Coca, onda Vam je jasno o kakvoj nežnoj duši se radi.

 Nas dvoje pijemo kafu iz iste šolje, zajedno sadimo cveće, igramo u ritmu muzike, Coca me ujutru u tačno vreme budi pod prozorom spavaće sobe, ali se taj isti Coca, ukoliko neko nepoznat pridje ogradi, pretvori u zver i uteruje strah u kosti. Mog muža respektuje i sluša. Ja sam mu srodna duša sa kojom se razume na prvi pogled. Uglavnom, muž i ja smo zaključili da je Cezar apsolutni gospodar našeg dvorišta. Prosto ima neki prećutni stav kojim to jasno daje do znanja. Kada dodjemo kući od nekud, samo što ne kaže * o, stigli ste, izvolite udjite, udjite ima mesta i za vas :-)

Kada se okrenem u nazad i razmislim, rećiću Vam da je jako važno gde i kako čovek živi. Otkako smo se preselili u prirodu i sklonili od svih kontaminirajućih agresora, naš život se u potpunosti promenio. Jednostavno, bivajući u promenjenim okolnostima, menja se tvoja psiha, energija, kondicija, drugačije vidiš i doživljavaš stvari, slobodan si i nemaš strah da se razmahneš i isprobaš svoje moći i htenja.

U profesionalnom smislu, ja sam doživela napredak koji ranije nisam imala ni u pretpostavkama i tvrdim da do njega nikada ne bi došlo da sam ostala da živim u stanu i ograničenjima koja on odredjuje. Istog časa kada smo počeli da živimo u kući, krenule su i nove mogućnosti, ideje i jednostavna ostvarenja. Jednostavna zato što više nema one dramatičnosti i napetosti koja nas je u svojim kandžama držala u stanu.

Shvatila sam da je svaki detalj u danu i osećaju važan, jer svaki detalj utiče na drugi detalj koji stvara neki rezultat. Zato nikako nije sve jedno da li ujutru kad se probudiš kroz prozor vidiš zid druge zgrade ili plavo nebo. Da li nedeljno popodne preležiš punog stomaka pored TVa ili trčiš sa psom po snegu. Da li 365 dana živiš ili razmišljaš kako je lepo živeti na neki drugi način.

Imala bih sada materijala da napišem još desetine stranica o svemu dobrom što sam uvidela da blizina prirode daruje čoveku. Ali s druge strane, to nije neka posebna filozifija koju Vi ne znate. Kada sam ja bila mladja, često se postavljalo pitanje koliko imaš godina? Mislim da se danas situacija suštinski promenila: pravo pitanje je koliko je godina još ostalo?

Volite svoj život i volite sebe. Ne morate zaradjivati milione i biti u velikom biznisu, ali omogućite sebi da se osećate dobro i slobodno u svakom danu. Pronadjite šta je to što Vas rasterećuje i oživljava, i smislite način kako da korak po korak postanete ono što želite u priči koju želite. Ja sam Vam ispričala moj način, a sada je na Vama red :-)

Žene koje rade muške poslove

Stajala sam u jednom od redova za čekiranje na moskovskom aerodromu Šeremetjevo. Znala sam da ću tu, kao i uvek, dugo čekati, tako da sam se i posle pola sata mirno i sporo primicala šalteru pod svim teretom bunde, kape, dubokih čizama, tašne i ručnog prtljaga. Bila sam umorna i sva ta sporost i toplota su mi samo radjale želju da u toku leta odspavam. Da, da, samo da udjem u avion u aa vi ooon…

Da li dobro vidim? Ne mogu da verujem gde se čovek popeo… Pogled mi se zakovao za tačkicu na neverovatno visokim merdevinama, koja kreči deo zida ogromnog kao uspravni poligon. To je bila neverovatna scena prvo zbog same visine na kojoj se dogadjala, a zatim zbog potpune nesigurnosti molera na tim merdevinama koje su iz daljine ličile na dve spojene čačkalice. Sa minimalnim gubitkom opreza ode sve do djavola.

Pogledala sam oko sebe i shvatila da putnici idu svojim putem, šalterski radnici mirno rade svoj posao, agenti ledenih lica vrzmaju očima na sve strane, a moler mirno kreči. Niko na njega ne obraća pažnju. Izgleda da je samo meni zapao za oko.

U momentu kada sam završila čekiranje i krenula ka izlazu za avion, on je sišao sa merdevina i krenuo po vodu. Išli smo u susret jedno drugom što me je jako veselilo da prosto vidim lice tom akrobati koji nebu pod oblake šara svojim valjkom. Približili smo se. Moler je bio žena :-). Da, žena. Nikada nisam videla ženu molera. Nisam ni čula da neka žena to radi. Makar ne kod nas u Srbiji :-). Ja joj skidam kapu za scenu koju sam gledala, a koja je njeno parče hleba i svaki dan do penzije. Znači, žene i to mogu, samo što se kod nas za to ne zna :-).

Odavno me ne iznenadjuju dame koje voze šlepere, autobuse, taxije, vojna lica … ali po nekad se, još uvek, priznajem, malo iznenadim…  Ta me saznanja obično zalete  u vreme i na mestima gde ih ne očekujetem:

Bilo je rano, majsko jutro, sunčano, i bistro. U luci u Livornu smo čekali ukrcavanje na feri za Korziku. Klijentela je bila potpuno šarolika i atraktivna: kamperi, snabdevači robom, biciklisti, bajkeri, roditelji sa decom, psi i mačke, bračni parovi, penzionerske grupe, francuzi, italijani, redari, policajci… i mi medju njima :-).

Bili smo veseli i lepo raspolozeni, oduševljeni što idemo u susret avanturi koju smo dugo čekali. Pored nas su stajali ništa manje živahni nemački bajkeri, rekla bih u srednjim šezdesetim, muškarci i žene. Vozači i njihove saputnice.  Kada je došao red na njih da  uvezu svoje motore u hangar u podpalublju, videsmo izuzetno nisku ženicu iz njihove ekipe kako lagano upali, valjda svoj motor i ode. To nam je svima privuklo pažnju jer je imidžu te tete bila srodnija uloga bake koja deci maže pekmez na hleb nego turiranje Harlija. Ali, ok: pitanje se otvorilo i ostalo da lebdi medju nama.

U toku plovidbe smo sedeli u naslonjačima na prostranoj palubi, pijuckali kafu i uživali na suncu. Kolektivna znatiželja je verovatno bila toliko jaka da nam je zakon privlačnosti u goste doveo pomenute motoriste. Ubrzo smo sve saznali:

Gospodji su u pedeset i nekoj godini ugradili veštačke kukove. Nikako posle operacije nije mogla da se navikne, imala je bolove, često išla kod lekara, ali ništa. Jednog dana je potpuno izgubila strpljenje i pitala doktora da li postoji išta na svetu što bi po njegovom mišljenju moglo da joj pomogne? On je rekao da da, ali nije pristajao da kaže o čemu se radi. Na njeno insistiranje ispričao je da bi česta vožnja velikog  motora zbog pozicije kičme i kukova pri vožnji  bila za nju blagotvorna. To je bilo to.

Ona – zapanjena. U tim godinama, sva rašrafljena, nikada ni na bicikl nije sela… ma ne. Nije dolazilo u obzir.

Posle nekoliko dana je mišljenje počelo da joj se menja. Zašto da ne? Bila je u penziji, živela sama, ništa se nije dogadjalo. Sa ovom promenom je mnogo toga mogla da dobije: prestanak bolova, društvo, putovanja, aktivan život. I ako proba pa ne uspe, neće izgubiti ništa. Ako ne proba, ostaje na mrtvoj tački. Odlučila je da krene.

Napravljen joj je motor prilagodjen proporcijama njenog tela, prošla je obuku za vožnju, našla je iskusne vozače čijoj se grupi priključila i od tada jezdi Evropom svake godine od marta do novembra.

Naša drugarica je u šali pitala šta je sa kukovima? Ona je odgovarila smejuči se “odavno se ne družim sa njima, ne znam da li ih još uvek imam.”

Ovim pričama sam htela da prokomentarišem koliko u životu mogu da nas unazade pogrešna stečena uverenja. Ako ja živeći u Srbiji nisam znala da postoji žena moler, ne znači da nigde u svetu ne postoji, kao što i ne znači da žena ne može da ovlada tim poslom. Kao što i ne znaci da žena u šezdesetoj godini ne može da nauči da vozi motor. Kao što i ne znači da bezbroj drugih poslova kvalitetno i dobro mogu da rade žene.

Većim i manjim čvoričima su zavezane naše misli. One nam blokiraju akciju. Smanjenje akcije nam usporava životni razvoj. Što više čvorića uspemo da  razvežemo i raspravimo bićemo samopouzdaniji,  slobodniji, uspešniji i srećniji. Dobijamo svaki svoj dan za sebe, da ga provedemo i proživimo kako mi želimo. Oslobodite se :-). Razmišljajte o tome.

Jutro i sampanjac

viber-image3

Godinama vec negujem misljenje da je biznis najmocniji alat koji Vam pruza slobodu u svim pravcima, mogucnost da se iskažete na načine koji se Vama dopadaju i da ga organizujete i manifestujete kako Vi zamislite. Jos ako u svemu tome umete da se dobro provodite, Vi ste stvarno majstor svog zanata. O kolicini novca koju mozete zaraditi u skladu sa svojim sposobnostima da i ne govorim.

Prisustvovala sam jednom iznenadnom dogadjaju koji me je potpuno opcinio i za koji sam istog casa znala da cu ga podeliti sa Vama…: Desio se u Austriji, u Veldenu. To je malo, mondensko turisticko mesto u Alpima sa divnim jezerom koje gospodski dominira ispod krune predivnih vila odenutih u otmene fasade. Bio je ponedeljak, pocetak decembra, jutro oko 9h. Nocna hladnoca temperaturu jos nije popela u plus, pa je pravila sumaglicu. Po elegantno okicemim izlozima i ulicama osecalo se svecano i radosno priblizavanje  Nove godine.

Moj suprug i ja smo hteli da popijemo jutranju kafu i kako se u glavnoj ulici nalazi nekoliko kafea u nizu, odlucili smo se za jedan u kome je blistala topla, primamljiva svetlost koja je sa hladne ulice delovala kao nezni zagrljaj dobrodoslice.

Cim smo usli unutra, nasli smo se u prijatno dekorisanom ambijentu sa besprekorno biranim detaljima i enterijerom od kvalitetnih materijala. Iznenadila me je prilicno vesela atmosfera za pocetak dana koja se videla na svim prisutnim licima. Bilo je mozda oko dvadesetak dobro raspolozenih ljudi koji su zivo razgovarali i svu paznju usmeravali ka otmenoj, nasmejanoj dami. Bila je lepa i zracila je fantasticnom energijom. Njena zift crna, gusta kosa je bila odlicno uparena sa lezernom crnom haljinom, oko koje je radosno obigravao crveni kratki sako. Ona je tog dana bila slavljenica. Slavila je rodjendan.

Svakog minuta su u Caffe ulazili gosti sa lepim buketima cveca, cestitali joj, ljubili je,iskazivali svoje zelje i videlo se da je radost i zadovoljstvo obostrano. To je bila tako carobna atmosfera sjedinjena sa svetloscu mnogih upaljenih sveca koja se presijavala na celofanima obmotanim oko krupnih sarenih cvetova i grancica.

Diskretno se culo kucanje kristalnih casa sa sampanjcem koje su konobari sluzili. Dosli su i do nas: srdacno su nam objasnili da danas slave rodjendan svoje gazdarice i da nas pozivaju da joj nazdravimo i ucestvujemo u posluzenju i proslavi. To je vazilo za sve prisutne goste, pri cemu smo videli da je bilo jos ljudi koji su sasvim slucajno dosli na kafu isto kao i mi. Moj suprug je na cas otisao do obliznje cvecare da i sam kupi jedan lepi buket cveca, a ja sam ostala, uzivala u mirisnoj kafi i posmatrala.

Prvo, stil kojim je Caffe uredjen je za vrhunsku pohvalu. Jeste sve vredno i dragoceno ali ni slucajno ne lici na situaciju kada neko ima novac, ode, nakupuje i poredja bez smisla i ukusa. Zatim, konobari i konobarice su bili raspolozeni, nasmejani i goste su sluzili kao domacini kod kojih ste dosli u kucu. Svi su delovali povezano i harmonicno, bez trunke pritiska ili utiska da su to zaposleni na radnom mestu.

Vrlo sam jasno uocila vibracije koje povezuju njih sa gazdaricom. Zao mi je sto upotrebljavam tu opasnu rec “gazdarica”, jer Dama ni najmanje nije licila na nju, ali buduci da nisam  znala njeno ime, to je jedini nacin da je oslovim. Razumeli su se pogledima kao dobro uigran tim u kome su svi igraci podjednako vazni. U isto vreme su  nasmejano sluzili goste i pratili da li nekom nesto nedostaje, mirno drzali sve pod kontrolom i trudili se da u isto vreme njihova slavljenica ima sve sto joj je tog trenutka potrebno.

Razmisljala sam, kockice su mi se u glavi sklapale… sve to je bio plod dugog, planiranog i predanog rada. Ko zna koliko dugog. Taj slatki Caffe u centru Veldena je veliki sistem koji je prvo trebalo zamisliti pa te misli razraditi, pa tek onda krenuti u dugu i strpljivu realizaciju. Ono, na cemu posebno dragoj Dami odajem priznanje jeste odnos koji je izgradila sa svojim zaposlenima. Mozda mi necete verovati, ali oni nju zaista gledaju kao osobu koju vole, kao nekog do koga im je stalo i kao nekog za koga su bezrezervno tu.

Osecala sam divljenje i postovanje prema toj zeni, prema njenoj visestrukoj sposobnosti da gospodski razvije posao, da pruzi vrhunsku uslugu i kvalitet, da odabere odlicne saradnike i da u svemu tome traje. I sada i jeste zasluzila da njeno slavlje izgleda ovako i da joj najveca nagrada budu cestitke mestana koji su kao i svakog jutra, dosli i ovog da popiju svoju kafu, zagrle je i budu sa njom. Ne mozete verovati koliko je emocija i iskrenosti bilo u tom prostoru, nezamislivo mnogo za danasnje vreme otudjenosti i zaborava.

Stigao je i nas buket i ustali smo da cestitamo slavljenici. Predstavili smo se, rekli da smo iz Srbije, da smo slucajni gosti i da smo zahvalni sto smo imali cast da budemo deo ovih nezaboravnih trenutaka.  Mislim da joj je na neki nacin posebno zadovoljstvo izazvao nas gest sto smo joj se obratili, cestitali i darivali cvece. Bila je vrlo, vrlo ljubazna i draga, i zamolila da ne odlazimo vec da se pridruzimo ostalima u posluzenju.  Na zalost, nas unapred dogovoren plan je upozoravao na vreme i mi smo vec trebali da krenemo.

Izasli smo u zimsku hladnocu srcima punim radosti iz koje su izranjale misli kao mehurici u sampanjcu. Bravo! Bravo za nacin, za stil, za umece, za trud i hvala sto sam videla kako na jos jedan nacin ono sto radis moze da bude veliko zadovoljstvo.

Suvisno je da Vam kazem da ce sve nase naredne kafe u Veldenu biti samo tu i nigde drugde. Sama kafa i nije toliko vazna, u odnosu na  duboku prijatnost koja je na tom mestu glavni sadrzaj menija.

Pamticu taj dan. To je bio ponedeljak, 5.decembar 2016.godine.

P.S. Ovu pricu posvecujem mom dragom klijentu Miroslavu V. kao inspiraciju na njegovom novom putu ka uspehu, u koji ja svim srcem verujem :-)

Hodajte da očistite misli i emocije

Priče za inspiraciju

Pre nekoliko meseci me je zainteresovala knjiga Sonie Choquette, Hodocasce duse. Na naslovnoj strani  pise “Moj put dug 800 kilometara od gubitka do isceljenja.”

Zaista, do tada nisam nista posebno znala o hodocascima, cak mislim da je moja predstava o tome bila pogresna. Po gotovu nisam znala da u svetu postoje tacno odredjene rute kao hodocasnicki putevi, duge cak I po vise stotina kilometara I da hiljade ljudi iz celog sveta njima hoda da bi kroz telesne I duhovne napore otvorili put ka duhovnom rastu.

Postoje tri najveca hodocasca, to su hodocasce u Rim, hodocasce u Jerusalim i Camino de Santiago u Spaniji, cija ruta zapravo pocinje u podnozju Pirineja u Francuskoj a zavrsava se u Camino de Santiagu u Spaniji I duga je 840 km.

“U srednjem veku taj je put , poznat I kao Put svetog Jakova ili jednostavno “Put”, proslo vise od million hodocasnika koji su ga prelazili u ime oprosta svih grehova , a kad su  im svi grehovi bili oprosteni, bili su cisti u Bozijim ocima. Zbog toga je taj put postao poznat I kao Put oprosta .

Gospodji Sonii Shoquette su se u kratkom vremenu dogodili teski zivotni gubici . Nije nikako uspevala da povrati stabilnost, samopouzdanje i energiju. Cula je za Camino i resila da krene na put verujuci da joj je posle svega potrebno prociscenje, oprostaj I jedno novo iskustvo.  Svoje iskrene, licne utiske sa hodocasca, sa svim telesnim I duhovnim naporima je opisala u knjizi sa jos mnogo  emocija, dozivljaja I zanimljivih poznanstava.

Ja sam knjigu citala, cini mi se, sirom otvorenih ociju. Prica mi je bila apsolutno inspirativna I intrigantna. U delovima dana kada sam imala obaveze I nisam mogla da citam, negde u pozadini sam bez prestanka razmisljala o Caminu. Htela sam to da dozivim I ubrzo sam rekla suprugu: “Idemo.” Otprilike mesec dana kasnije je nase malo pleme od sedam clanova bilo u avionu za Francusku. Krenuli smo na prvu etapu od deset dana hoda.

Vec sama priprema prtljaga za put me je uvela u neko pred psihicko stanje. Prvi put u zivotu sam ucila kako se kupuju cipele za hod po planini, stapovi, sta je sve od opreme potrebno, koje energetske plocice su najbolje, kako se lece zuljevi, a o mojoj navici komfora i komocije nije bilo ni govora. Angazovali smo agenciju koja nam je obezbedila prenocista sa hranom u lokalnim pansionima I oni su nam prenosili prtljag od mesta A do mesta B. Mi smo sa sobom samo nosili ranceve sa osnovnim dnevnim potrepstinama.

I tako je “pustolovina”pocela. Osecala sam se potpuno spremno (kako god da bude), jer sam znala da ce iskustvo biti vrlo zanimljivo i jedinstveno. Bilo je rano prolece i jos uvek jako hladno, vetrovito, kisovito pa cak i sa povremenim naletima vejavice. Sobice za spavanje su uglavnom bile hladnjikave, oskudne ali uvek sa toplom vodom i dosta cebadi. Sa hranom smo imali srece: ukusni, topli i obilni obroci, dobro vino ili caj, jaka crna kafa. Ali… sve to nije bitno. Glavne role su se odvijale u glavama, mislima i osecanjima.

Pre svega,  imam utisak da sam svaku tackicu, lice, pojavu , senku na tom putu videla. Najvise mi je odgovaralo da cutim I budem sama sa sobom. To sam primetila I kod mojih saputnika. Cak sam i uvece u sobi sa muzem tek po neku rec razmenjivala. Nastojali smo da sto pre legnemo da spavamo jer je san bio okrepljenje ne samo za fizicki umor vec i za obilje raznih emocija koje su navirale svakog trenutka u toku dana, a sa kojima nije bilo lako izaci na kraj.

Mislim da mi je ceo moj dotadasnji zivot, mnogo puta prosao kroz misli. Secala sam se nekih odavno zaboravljenih ljudi I dogadjaja. Analizirala sam neke svoje postupke, odnose I odluke. Plakala sam mnogo puta. Zalila sam za nekim stvarima I mnogim voljenim ljudima koji vise nisu medju nama. Razmisljala sam o mnogobrojnim razgovorima koje sam vodila sa mojom  tetkom Meri. Secala sam se detinjstva i moje Bake koja me je ucila jermenski  jezik i mantru nasih srecnih dana.

Svi smo hodali  zajedno, a ipak rastrkano, svako u svojoj meditaciji. Tu niko nikom nije bio potreban. Ides satima uz brdo, niz brdo, po vodi, kroz sumu, po kamenju, izrazbijas noge, zuljevi krvare, kisa pada, siba vetar…nista…ides dalje u borbi I tisini sa sobom. Samaraju te istine, bole secanja, slamaju tuge, svodis racune I shvatas da ti je to veliko spremanje bilo potrebno da bi lakse mogao da zivis dalje. Deset dana. Deset teskih rundi.

Jedini trenuci koji su licili na ovozemaljski zivot su bili za vecerom, posto je dorucak bio jako rano I zurili smo da krenemo na put. To je bilo rasterecenje na kraju dana, u toploj trpezariji, uz jelo, pice I druzenje sa drugim hodocasnicima koji su se tu zatekli. I tu je bilo neverovatnih prica, poznanstava I prepricavanje neobicnih dogadjaja.

Sa aspekta nekog krajnjeg rezimea mogu reci da me je svaki  taj dan lomio, ucio pameti, opominjao, a onda opet sastavljao, uzdizao, hvalio I pravio novu, bolju I zdravu celinu. To su prvi put u mom zivotu bile situacije kojima nisam mogla da vladam, koje su bile jace od mene I pred kojima sam bila pokorna. Ni jednog jutra polazeci na dnevnu marsutu nisam znala kakve ce emocije da me zalete I primoraju da raspetljavam cvorove iz proslosti. Mislim da su mi ta saznanja jako koristila kako tada tako I na dalje I to je jedno iskustvo koje moze biti vrlo dragoceno svakom coveku koji zadje u zrele godine.

 Mnogi moji uvidi su poprimili drugaciju viziju I merila.  Spoznala sam koliko treba da budem zahvalna mnogim ljudima za ljubav, podrsku, pomoc ili samo prisustvo u nekim momentima. Spoznala sam I koliko mi nedostaju neki drugi ljudi, koliko me boli sto nisu tu i sto je nasa prica ostala neispricana. Znala sam da sam uvek radila najbolje sto sam u tom trenutku mogla I mislila da treba. To mi je rekao Camino I sa tim saznanjem me cvrstu, stabilnu, smirenu i zadovoljnu posle desetog dana vratio kuci u mekane papuce, mirisnu posteljinu I beogradsku stvarnost.

Prijatelji koji su znali gde idemo su pitali kako je bilo, ocekujuci odgovor kao sa nekog turistickog putovanja. Nisam nista prepricavala, jer to nema ni svrhe ni smisla. Idi pa ces videti. Ja sam mislila da sam sve videla na Caminu, a u stvari, najvise me je iznenadio rezultat u mesecima koji su usledili posle i u kojima sam napravila najvece I najznacajnije pomake u svom zivotu.

Hvala Sonii Shoquette za napisanu knjigu I iskrenost.

POUKA: Svaki covek je kao hrastov zir. Neki ce se razviti u veliko, lepo, razgranato I zdravo stablo, a neki ce na vlaznoj zemlji sa suvim liscem istrunuti. Uradite sve sto mozete za svoj razvoj i napredak shodno svom senzibilitetu I svojim potrebama. I…ne zaboravite da se kapija promene  koju brizljivo cuva te otvara jedino  iznutra.

Stvaralaštvo u Alpima

6

Campo Rosso, Tarvisio, Italija. Selo u Julijskim Alpima sa jednom ulicom i nekoliko sokacica. Tu je prodavnica, kaffe, mali muzej, I dve galerije. Kuce su od kamena I drveta okicene cvecem I vencicima na ulaznim vratima. Terase sa drvenim, kao od cipke napravljenim ogradama, a svaki prozor krase slatke zavesice I okacena crvena srca.Na ulici gotovo da I nema ljudi.

Kada sam prvi put dosla u Campo Rosso, bilo je jedno pre podne, kraj novembra, jaka hladnoca bez snega sa blagom izmaglicom. Prolazila sam tom “glavnom” ulicom I razgledala. Sve je vec bilo u atmosferi dolazeceg Bozica I Nove godine. Ispred  kuca su bile okicene jelke, sanke, fenjeri sa svecama, korpe sa crvenim jabukama I vreskom, karirane masne. Spoj tog veselog dekora, kamena I stoletnih greda na kucama mi je docaravao utisak bajke za decu koju “istinski” dozivljavam. Dusa mi je rasla gledajuci  sve te ukrase redom niz ulicu.

U tom naidjoh na mali kaffe pun veselih ljudi koji su pili svoju prepodnevnu kafu, u smehu I glasnom razgovoru. Oni su se svi poznavali, ziveli tu I imali svoje navike od kojih je jedna bila I to svakodnevno druzenje u odredjeno vreme u kaffeu. Njihova cela zivotna prica se odvijala u tom selu u jednoj ulici, izmedju dva planinska vrha sa malo neba. Sve sto su mogli, umeli I hteli bilo je tu, na tom malom prostoru smesteno u dugi niz godina, praznika I smeni generacija. Delovali su zadovoljno,a uredjenje  sela je otkrivalo njihovu radost, dobar ukus I smisao koji tezi boljem sutra.

Bila sam opcinjena svim tim utiscima I potpuno nesvesno krenula dalje kada mi je sa desne strane paznju privukao mali plato ispred velikog izloga: Galerija Shalet décor. Na prostoru koji se nalazio ispred ulaza, fakticki na ulici je bio bor sa diskretnim sijalicama, okicen suvim kolutovima pomorandzi, srebrnim sisarkama, I drvenim zvezdama. Na podu su stajali visoki fenjeri sa mnogo upaljenih sveca.Ddrvene skije su bile naslonjene na zid pored kucice za ptice, a ulaz u Galeriju je krasio raskosni venac od grana bora sa koga su visila mnogobrojna srca.

Posmatrala sam tu sliku I upijala poruke koje je slao neko ko je to sve napravio. Tada se na vratima pojavila mala debeljuskasta zenica. Nasmejana, rumena, sa veselim okicama. Imala je sjajnu, lepo isfeniranu tamno smedju kosu, zlatne starinske mindjuse I jedan otmeni, od kvalitetnog nerca krzneni prsluk. Pretpostavila je da sam strankinja I mahanjem svoje ruke sa koje je zveckalo mnogo zlatnih narukvica me je pozvala da udjem. Ona je bila vlasnica galerije I ujedno taj stvaralac svega sto se tu nalazilo. Prostorija je bila velicine jedne dnevne sobe i u tom maniru je bila I uredjena. Svi predmeti su bili od drveta, krzna, jelenjih rogova ili vune. Stolovi, stolice, komode, jastuci, tanjiri, ramovi za slike, svecnjaci, police, lampe… sve je to ona pravila, po sopstvenoj ideji, zamisli I zelji. A gde? U prostoriji koja je bila u nastavku galerije.

To je bila njena radionica.  U njoj je, prvo I prvo, na sredini  kao gospodar situacije stajao ogroman hrastov astal u prirodnoj boji drveta I na njemu vec zapoceto deljanje neke grane za luster. Okolo uza zid su bile police sa raznim materijalima, alaticima, kutijama, abazurima za lampe I svacim jos. U cosku moderna, visoka pec na gas sa vidljivim plamenom kroz staklena vrata, ispred koje je lezao Goldi. Dugodlaki, lepo negovan zlatni retriever.

Sve je odavalo utisak zivosti, atrakcije, odabranog ukusa I smisla, koga je jedva primetno  dopunjavao miris cimeta I anisa. To je bio mali kosmos te zene, smesten u samo dve prostorije u samo jednoj ulici izmedju dva planinska vrha I malo neba. Ona je tu rodjena I tu zivela na samo njoj znan nacin ali  sa besprekornim umecem da svoje snove pretvori u dvorac u kome ce ona carovati. Umela je da svojim danima prosiri granice I da sadrzaj onakav kakav se njoj dopadao, u idejama koje je ona stvarala. I da uz to, sve to lepo proda I sebi obezbedi korektnu egzistenciju.

Kada je videla moje odusevljenje, ponudila mi je caj pa smo pijuci ga razgovarale. Rekla mi je da je Campo Rosso najblje mesto na svetu za zivot J I da nikada ne bi mogla da zamisli da ode iz njega. Imala je porodicu, a kuca koja se izdizala iznad galerije je bila njena. Pricala je da ima jako mnogo posla I mnogo porudzbina. Da ljudi kod nje kupuju poklone I narucuju predmete za svoje stambene prostore. Bila je ponosna na svoj rad jer joj je dovodio kupce iz Austrije I Slovenije (obe su blizu).

Pitala sam je da li je neko ucio kako se prave sve te stvari? Rekla je : “ Nije, ko bi me ucio? Ja  sam od uvek volela lepo uredjenu kucu. Posto ovde nista nisam imala da kupim, pocela sam sama da pravim od darova prirode. Ja sam to volela I jednostavno sam pocela. Polako sam pocela I onda je islo.”

U tom njenom prostoru sam se osecala smireno I ispunjeno. To su oni trenuci za koje zelite da se nikada ne zavrse ali caj smo popile, pricu ispricale I ja sam trebala da krenem. Htela sam da kupim I ponesem u svoju kucu nesto sto je ona svojim rukama, energijom I mastom napravila, pored cega je lezao prekrasni Goldi I nesto sto je poticalo bas odavde, sa ove tackice nase Planete. To sam I uradila:  kako sam se ja zadivila otkrivsi carobni svet Galerije Shalet I njene vesele vlasnice, tako se I moji gosti odusevljavaju  videvsi stolicicu od jelenjih rogova I krzna u mojoj dnevnoj sobi.

Tako se snovi iz Campo Rossa nastavljaju, energija kruzi, a granice ne postoje. Nas prijatelj je video stolicicu I dobio ideju da pravi slicne takve samo sto umesto rogova koristi grane drveca koje je izbacila reka. On svoje stolice poklanja, ali je vrlo izvesno da ce uskoro to postati njegov drugi biznis.

Uvek me fascinira upornost I kreativnost ljudi koji zive na takvim mestima kao sto je Campo Rosso,  gde nema skoro nicega, a oni napreduju zagledani u svoju ideju, rade na svom poslu I uopste se ne obaziru kakvo je okruzenje oko njih. Jedina vazna stvar u njihovim mislima jeste da slede svoju viziju i prate unutrasnji osecaj. I izgleda da nisu ni svesni kakvu inspiraciju oko sebe sire…

Baka Valja

baka-valja

Motiv za pisanje ove price mi je cesta recenica koju cujem  “ nemam pocetni kapital pa zato ne mogu da krenem u privatni biznis.” Ovde se radi o jednom minijaturnom biznisu, bez ikakvog kapitala ali sa dobrom idejom I mnogo dobre volje.

 Rusija, Gorici, malo selo na Volgi koje nema nista drugo osim dvadesetak drvenih kucica I Crkvu. U njemu nema asvaltnog puta, prodavnice, telefona. Ako bi ste I nasli cime cete se baviti, postavlja se pitanje kome cete prodavati svoje usluge kada je broj stanovnika jako mali. Zaista, imate utisak da je ovo mesto na kraju sveta I da je sve sto postoji ostalo negde daleko, zauvek nedodirljivo.

 Mi smo jednog jutra, posle duge nocne plovidbe  stigli brodom, koji je pristao na improvizovanom doku I znam da smo direktno sa brodskog stepenika uskocili u utabanu, prasnjavu stazu. U sezoni od aprila do oktobra (ukoliko vremenske prilike dozvoljavaju), turisticki brod dolazi jednom nedeljno u posetu ovom selu na dva sata. To je jedina moguca sansa koju zitelji imaju ako zele da zarade neku rublju. Onda neko, tu na samoj obali prodaje riblju pastetu, subare, pletene salove ili ribizle I borovnice u plasticnim casama. Neko crta ikonice za crkvenu prodavnicu I to je sve. U toku zime nista.

 Ponuda za turiste daje dve opcije : obilazak Crkve I sela ili… kod Baka Valje na caj. To kod Baka Valje na caj je sledece: jedan stariji bracni par je hteo da poboljsa svoj kucni budzet, ali su videli da od trgovine na doku nema mnogo koristi. Dosetili su se da bi za turiste koji dolaze iz celog sveta bilo interesantno da posete jednu pravu rusku kucu, da vide kako ona unutra izgleda, da se posluze cajem iz samovara I toplim mekikama sa dzemom od ribizli. Sve je besplatno, ali posetioci dobre volje mogu na kraju druzenja da ostave prilog u diskretno postavljenoj kutiji za to.

Ako sam dobro primetila, skoro svi su bili zainteresovani za rusku kucu. I… krenuli smo. Drvena kuca, ofarbana u zuto, sa ukrasnim radovima oko prozora. Malo dvoriste ogradjeno takodje zutim tarabicama, osisana trava, slozena drva za zimu. U prozoru macka. U dvoristu nas sacekuje nasmejana Baka Valja. Kratka u crveno ofarbana kosa, teget pantalone I tunika , sa najlon maramom oko vrata. Plave, bistre oci I dobronameran izraz lica. Radosna je, pozdravlja se I usmerava da udjemo unutra.

U dvoristu je postavljen veliki sto, prekriven sarenom musemom. Na njemu su dve vaze sa poljskim cvecem, samovar, cinije sa  toplim mekikama, salvete I solje za caj. Sve su razlicite, sve imaju tacnu I sve su od tankog porcelana (jer se samo iz njih pije caj, kaze Baka Valja).

U kuci je centralna I najveca prostorija kuhinja na cijoj je sredini sazidana pec sa rernom, lozistem I tri mesta za spavanje jer su zime jako hladne. Drveni sto I stolice, crno beli TV, radio I polica sa knjigama. Od vune heklani jastuci, prostirke I staze na podu. Puno malih sarenih miljea, okacen kalendar na zidu I stolica za ljuljanje. U jednoj sobi bracni krevet, ogledalo I tapiserija na zidu. U drugoj sto, stolica, krevet I police sa mnogo knjiga. Sve besprekorno cisto, uredno I spremno za goste. Kada smo zavrsili razgledanje izlazimo u dvoriste na posluzenje. Osim Baka Valje, sluze nas njen suprug I komsinica. Svako dobija svoju solju caja I mekiku na salveti. Sedamo na klupice, I pocinje lagani razgovor.

Neko pita kako se zitelji sela snabdevaju, gde kupuju namirnice? Baka Valja odgovara da oni sve imaju, nista ne kupuju. Sade bastu, imaju kokoske, pcele, pecaju ribu, u sumi beru bobice I cajeve a dva puta godisnje dobijaju brasno I maslo. Svi cutimo. Mi smo neko kome sve treba, oni su neko ko sve ima. Trenutna tisina nase domacine nije ni najmanje omela, vec sami nastavljaju da pricaju kako uzivaju u dugim zimskim vecerima pod dubokim snegom, sa svojim susedima: igraju domine I karte, citaju na glas knjige, recituju, pevaju, rade rucne radove I gledaju TV kada od snega uspeju da uhvate signal.

Ono za sta zive cele godine su dva odlaska u njihovu voljenu Moskvu, gde ostanu par dana, kupe po neku novu knjigu, odu u pozoriste I u omiljenom kafeu piju kakao.

Caj je bio fantastican, mekike jos bolje ali prica je u svakom od nas probudila neke dublje misli koje su ostale prisutne dugo posle isplovljavanja broda iz Goricija. Imala sam utisak da baka Valja ima oko 80 godina. Mozda se varam. Pritom potpuno pokretna, brza, bistrog uma I jasnog govora. Imala je stav kao da joj zivot tek predstoji. U Moskvi su joj cerka, unuk I zet I kaze da ovom zaradom vec godinama  njima olaksava porodicne troskove.

Tu, u toj kuci I tom dvoristu, sa scenariom  koji smo doziveli je sve delovalo lako, lepo I jednostavno. A nije bas tako. Pomislila sam kako bih se ja osecala da danas 50 nepoznatih ljudi iz belog sveta prodje kroz moju spavacu sobu? Vrlo cenim ideju ove zene da u uslovima bez ikakvih uslova napravi svoj iskorak I uspeh u ovoj zamisli. Beskrajno je postujem zbog snage u njenim godinama koju je imala da se upusti u ovakvu delatnost sa ljudima I zahvalna sam joj sto nam je sa radoscu omogucila da vidimo njenu kucu I osetimo blagoslov ruske duse.

Svi moji bliski ljudi I mnogi klijenti znaju ovu pricu, koja je mene duboko dirnula I pokazala mi jos jednom koliko smo mi razmazeni, spori I sa pogresnim ubedjenjima.

Dok ovo pisem, dan je uveliko gotov I zvezde su se razbaskarile na nebu. Kroz prozor gledam jednu, sjajnu: saljem lepe misli Baka Valji I zelim da jos dugo pije svoj zasluzeni kakao u Moskvi.

Moj skok u moć adrenalina

Moram da Vam ispričam priču o trenutku kada sam saznala zašto je malo adrenalina neophodno za dobar životni ritam. Za pravilan korak sebe sa sobom i sebe sa životom.

Bila sam u Švajcarskoj na planinarenju, rana jesen, blago sunce, bistro nebo. Došli smo do brvnarice, seli da odmorimo i popijemo kafu. Prepustila sam se zen fazi sa licem okrenutim ka oštrim vrhovima.

U jednom momentu mi je leteća tačkica oštro okrznula vidik i nestala. Pitala sam šta to bi? Rekoše da je tu staza za maunti bajkere, pa oni preleću u svom sunovratu ka podnožju. Juuu… 🙂 daj da vidim 🙂 Stvarno, u polustojećem stavu, na medjusobnom odstojanju su jurišali niz strminu, držeći čvrsto volan od bicikla i loveći sledeću tačku od koje treba da odskoče.

Ja sam bila frapirana, a oni su izgledali kao da se igraju. Staza im se završavala baš pored brvnare i tu su dolazili na piće.

Nisam mogla da verujem. Kako neko ima toliku hrabrost? Ili želju da se bavi takvim sportom? U to dofijuka sledeći supermen, parkira bicikl i opušteno poče da skida kacigu i štitnike. Prilazi stolu, vidim jasnije, kad ono… žena. Mali, mršavi vrapčić plave duge kose i stakleno prozirnih očiju. O, Bože!

Bila je nasmejana, ležerna i sa nekom prijatnom dozom prisutnosti na licu. Posmatrala sam je jer mi nije bio jasan rebus izmedju njene fizičke nežnosti i grubosti ove opasne akrobacije koju je izvela. Nadjačao me je nagon da joj se uz izvinjenje obratim i porazgovaram sa njom. Veselo je prihvatila.

Priča je ovakva: udajom je ušla u super bogatu porodicu. Imala je sve i mogla šta god je htela. Ali to je donelo svoj danak: počela je da se distancira od ljudi, da sve redje izlazi van, a obaveze je sve više preuzimala posluga. Onda su krenule tablete, vino, nesanica. Strah, plakanje, konflikti.

Kaže, moje dobro Ja je znalo da mora da se izbori sa tim jer je želelo da se vrati u onaj lep, bezbrižan život, ali, nadjačavalo je crno Ja, koje me je svojom teškom rukom vuklo u mrak. Dobro Ja je iz sve snage razmišljalo šta da radi i zaključilo da mora da se stavi u poziciju većeg straha, da bi taj postojeći izbacio iz sebe. I počela je da traži način… dalje pretpostavljate sami.

Bila je uporna jer je osećala da je na dobrom putu. I zaista jeste bila. Brzo se vratila celokupnoj lepoti i punoći života. Danas drži školu za jahanje za decu, vrlo je angažovana i svakog dana ima pun raspored, a dva puta nedeljno ne propušta da vozi maunti bajk.

Pitam je kako se ne boji povrede na ovim brzim vožnjama i istog časa shvatam da mi pitanje nešto nije na mestu. Ona se samouvereno smeška i kaže “ne može ništa da mi se desi, jer dok se penjem ka vrhu, moje srce veruje da ide po lek, a ne da padne i dobije povredu.” Gledale smo se pravo u oči i ništa na to nismo rekle.

Zagrlile smo se na rastanku: njenu priču je neko razumeo, a ja sam čula nešto što sam očigledno trebala da čujem. Uglavnom, taj susret nije bio slučajan.

Kada sam se vratila u Beograd, moje dobro Ja je imalo nove planove. I od tada se ne bojim ničega kada verujem 🙂

rafting

0Read More

Zabluda o kreativnosti

biljana-slikaKreativac se kao takav ne radja. Preduslov za njegovo postajanje jeste da bude radoznao. Sve posle toga je neprestani rad koji pokreće strast za znatizeljom u svim pravcima.
To dovodi do usvajanja raznovrsnih znanja koja se preslikavaju na potpuno poseban stil života, razmišljanja i aktivnosti.

Takva osoba gradi svoj svet po modelu koji njoj odgovara i kako ona vidi da treba: menja mesta življenja, putuje, posmatra, traži i stvara. Stalno čita: otkricete je po knjigama, olovkama i ispisanim papirima svuda oko nje.
Vesta je u mnogim poslovima. Nikada nije besposlena i ne gubi vreme. Voli razgovore ali ne trivijalne. Od nje ćete čuti stvari koje ni od koga drugog niste.
Dosetljiva je i snalazljiva. Privlači pažnju, voli život i živost.

U njenom svetu konstante ne postoje i zato je često neshvacena. Srce joj kuca za ideju a ne za materiju. Probleme doživljava kao izazove kojima odmah smisli nekoliko rešenja.
Ima svoje usamljenicke trenutke i svoj san.

Zbog svega toga, u sivoj svakodnevnici je koloritni život kreativnih ljudi privlačno vidljiv. Druga je tema ko ga osporava a ko ne, ali kreativca to ni ne zanima jer on gleda svoja posla.

Da li sada shvatate zašto je u zabludi neko ko misli da je kreativan ako ume da napravi lepo ukrasenu tortu? On je majstor svog zanata i to je za svaku pohvalu. Ali to nije ovo o čemu pišem .

Biti kreativan je najdivniji ali i najzahtevniji dugogodišnji proces koji traži mnogo hrabrosti da bi se živeo pod nebeskom kapom.
Budite sigurni: taj privlačni lik kreativca koji tako jednostavno deluje, iza sebe ima hiljade kilometara puta po kamenju koji je prešao peške . Korak po korak.
Dok je živ, i iza i ispred njega su kilometri puta. Sa strane su uvek posmatrači koji ili negoduju ili mu aplaudiraju. On svakako ide dalje i negde će sigurno stati da se osveži parcetom one lepe torte .
Ako želite možete da mu se pridružite: zabavan je i od njega se uvek čuju dobre stvari. A u poverenju da Vam kažem: takvi pokreću svet
?

0Read More

Iz sveta savremenih profesija: Doule

biljana-slikaNa ekonomskom portalu sam pročitala da će se u narednih 20 godina pojaviti 40% novih zanimanja. Moguće, jer na primer do skoro, nismo slutili da će saptac pasa planetarno biti poznat, a evo danas nije nikakva novost.

Pre neki dan pitam moju drugaricu koja čeka bebu kako je, a ona mi odgovori odlično, od kada je doula tu! ?
Molim? Otkud neko sa takvim imenom u tvojoj klasično sumadijskoj porodici?
Ona se smeje i objašnjava da je gospodji ime Zorica a da joj je zanimanje doula.

Šta radi doula?
To je profesionalno obučena osoba koja trudnicama pruža emotivnu, fizičku i informativnu podršku.
Preciznije rečeno, doula trudnicu podučava tehnikama pravilnog disanja i opuštanja, masira bolne tačke i sugerira promene položaja u kojima će porodjaj biti lakši.
Za masažu koristi rebozo maramu kojom trudnici masira ledja i vrat, prebacujući težinu stomaka na sebe.

Usluga doule se može koristiti i pri samom porodjaju pri čemu je od velike pomoći i porodilji i medicinskom osoblju.
Kada stigne beba, doula u prvim danima asistira oko kupanja, nege pupcanika i dojenja, i kao čvrst oslonac učestvuje u pokretanju celog postupka navikavanja na brigu o bebi.

Ova profesija je u Americi i zapadnoj Evropi popularna već godinama, a u Nemačkoj, zdravstveno osiguranje snosi troškove angažovanja doule pri porodjaju.
U našem regionu, u Zagrebu postoji udruženje doula, kao i obuka sa dobijanjem licence za profesionalno osposobljavanje.

Ako mislite da Vas ovo zanimanje inspiriše, a želite da započnete privatni biznis, imate sjajnu mogućnost da na srpskom trzistu ozivite novu uslugu.
Aktivirate li se malo više, pretpostavljam da ćete dobiti i podršku brojnih institucija koje se bore za povecanje nataliteta.
Moja ideja je bila da ovim tekstom pružim profesionalni podstrek a ako Vam je potrebno još informacija, biće mi zadovoljstvo da Vam ih ustupim ?

0Read More

Edukativna literatura: biografije

biljana-slikaNajveći uticaj na pojedinca ima neko ko mu se dopada.

Biografije su odlična edukativno/ motivaciona literatura. Nije poenta u tome da čitalac sazna crne i bele strane života proslavljene osobe, već da prepozna kako je taj neko rešio sličan problem i o čemu je razmišljao i kako se osećao dok je prolazio kroz teške dogadjaje.

Kada čitate biografiju neke osobe, od njega, kao mentora, učite kako ćete i sami da postignete približavanje tački dopadanja.

Čitanje takve priče prija. Ohrabruje saznanje da je i Vaš heroj krenuo od nule i godinama, bezbroj puta dobijao “ne”, ali je nekim svojim umecem, upornošću i osecajima išao dalje.
A onda Vi, u tancine saznajete kako je tekla ta priča. Fantastično.
Sazivite se sa njim kroz mnoge trenutke i emocije koje i sami doživljavate, što dovodi do razmišljanja da ako smo u tome isti, šta me onda ograničava da napravim ostale korake kao i on?

Moje najomiljenije štivo su biografije aktuelnih, svetski poznatih ljudi iz raznih oblasti.
Ovih dana sam čitala i razmišljala o životu Nikija Laude u koji mi je vrata otvorila njegova izjava da ” u svojim rukama držimo 99 posto svega. Ja sam upoznao i onih preostalih 1 posto. ”
To me je zainteresovalo.

Niki Lauda potiče iz bogate bečke porodice industrijalaca, koja mu je, sa moćnim dedom na čelu pravila najveće prepreke na početku vozačke karijere. Porodica nikako nije davala pristanak da jedan Lauda bude reli vozač.
Kako nije voleo školu i učenje, a ni posao industrijalca, krenuo je sa dna i sledio svoj san., u čemu mu je, kako kaže, od velike pomoći bilo dobro vaspitanje koje je stekao tokom detinjstva.

Ubrzo posle osvajanja titule svetskog prvaka Formule 1 je doživeo nesreću u kojoj mu je izgorelo uvo i deo glave, oslabili bubrezi i polomio rebra. Ali, već godinu dana posle toga je drugi put postao svetski prvak i posle sedam godina još jednom.

Kao što je voleo brzu vožnju, gajio je strast i prema letenju, pa se tokom godina obucio za vrsnog pilota sa licencama za mnoge tipove aviona.
To je rodilo želju da osnuje Lauda Air gde mu je na put stala država Austrija… osnovao je.
91. god. je avion Lauda Aira eksplodirao u vazduhu i u nepovrat odnelo 223 života . Kao čovek, tada je doživeo slom.
Osnovao je Flyniki koji je kasnije prodao Air Berlinu.
Dva puta mu je presadjen po jedan donirani bubreg.
Uvek je znao kolika je njegova vrednost na tržištu: : otud kao svoje lično obeležje nosi crveni kačket na kome prostor za logo prodaje velikim kompanijama.

Mrzi “lencuge, lovce na proviziju i neproduktivne razgovore”.
Danas Niki Lauda ima 68 godina. U Mercedesu je glavni stručnjak za automobilizam, menadžment i investicije.

Tri puta nedeljno doruckuje u bečkom Cafe Imperialu u ulici Ringstrasse, uvek isti meni: hleb s vlascem, meko kuvano jaje servirano u čaši, jogurt sa izrendanom jabukom i dve kafe s mlekom, što košta tačno 26 eura.

Ima petoro dece i svoju voljenu Brigit.
Živi na relaciji Beč – Ibica .
Ima milione eura, ali za njega je to samo broj.
Sa svojom porodicom živi jednostavan i uobičajen život bez telohranitelja i estradne pompe.
?
Od mene, kao čitaoca, aplauz za Nikija Laudu sa iskrenim divljenjem za jedinstvenu životnu filozofiju!

0Read More

Kreativnost i ja

biljana-slikaMožete biti odličan poznavalac zanatskog dela svog posla, ali ako niste kreativni, neće Vam polaziti za rukom da od njega napravite biznis.

Šta je kreativnost?
Povezivanje ideja izmedju kojih prethodno nije vidjena konekcija.

Zašto je ona važna?
Kreativne osobe brzo, lako i na zanimljiv način smisle kako da prevaziđu prepreke i reše problem. One su dosetljive, imaju izraženu percepciju, tj. vide šta sa čim treba povezati na putu do rešenja.

Kreativnost nije urođena veština. To je ogromno područje po kome se traga za novim iskustvima i saznanjima koji su alat za pretvaranje nemoguceg u moguce.

Kako se traga?
Putujuci i upoznavajuci nove zemlje i kulture. Baveci se razlicitim hobijima: drugačiji proces razmišljanja zahteva igranje bridza od preciznih pokreta krasnopisa. Čitanjem sarolike literature. Slusanjem muzike. Meditiranjem. Gajenjem bašte. Gledanjem filmova.
Dragoceno je po nekad osetiti iskustvo pojačanog adrenalina jer on otvara pogled na stvari sa druge strane. Itd… itd…

Kreativnost nije pri ruci uvek kada Vam zatreba
Nema je. A onda će Vam odjednom bljesnuti u glavi rečenica… koju Vam je pre dve godine… usput na Zlatiboru rekla ona žena! I to je KLIK koji rešava situaciju.

U momentima kada Vam ideja nikako ne pada na pamet, tražite pomagače: radite ono što Vam prija i što ce obuzeti misli dok podsvest tiho nastavlja da pretražuje milione informacija u potrazi za onom pravom.

Kreativnost je lep proces kroz koji ćete živeti bezbroj života kroz mnogo fenomenalnih uloga. Iz tog razloga, njena svrha nije samo u razvoju biznisa već u celokupnoj režiji sopstvenog bitisanja i potpunoj komociji u njemu.
Moj život je dobio zadivljujuće nove koordinate od kad sam pustila maštu da pobedi i od kada kreiram stvarnost po sopstvenoj meri.

Razbijajte rutinu i hvatajte ritam sa svetom. Iznenadicete se koliko ćete se dopasti sami sebi ?

0Read More

Uzbrdo do duhovne čistine

biljana-penjanjeKako Vi obnavljate kondiciju i energiju? Meni su od uvek više prijale aktivnosti na vazduhu nego one u zatvorenom prostoru. Nekoliko kilometara hoda ili trčanja u prirodi mi je savršena dnevna doza relaxa.
Kao vrhunski poklon doživljavam kišne dane jer uz porciju opuštanja dobijam i pojačani ozon pracen romantikom, pa je čarolija potpuna ?

Imam lek i za one “manje dobre dane ” kada do njih dodje: tu situaciju uzbrdica fanrasticno rešava. Što veći nagib i više znoja, to su posle čistije misli, samopouzdanje veće a telo opuštenije.

Sada se nalazim u alpskom delu Italije, na vrhu Monte Lussari (1900 m).
Zemljane staze, oblaci i mekan vazduh. Nema potrebe za dodatnim usponom ?

Snaga ovih visokih planina moćno uzdiže, a vekovni mir koji vlada, čoveku otvara vidike preko celog horizonta.
Ovakva me mesta najbolje resetuju. Tu vidim ono što do tada nisam videla i vidim sebe tamo gde sa podnožja ne bih videla.

Nauzivam i dušu i telo ? a pre nego što sednem u gondolu za povratak u stvarnost, svracam u brvnaricu na času vina i trenutke razgovora sa hodacima koji dolaze iz raznih krajeva.
Verujte da je divno ?

Ako hocete sa mnom, čekam Vas ?
Ako nećete, čekajte Vi mene u brvnarici na piću
???

0Read More

Kako to neko radi

Često susrecem ljude koji se bave zanimljivim profesijama i hobijima. Mnogi su moji klijenti sa kojima radim na podršci i razvoju posla.

Ta šarena lepeza ideja i interesovanja me jako osvežava i inspiriše da i sama poželim da radim neke od tih stvari.

I, kada Vam se nešto svidja, želite ga još više. Dosetila sam se da sam u Austriji i Nemačkoj kad – kad na TVu nailazila na predivne reportaze o tim interesantnim poslovima. Uživala sam gledajući ih. 
Prosto ne bih mogla da izdvojim šta mi je ostsvljalo najveći utisak: da li osoba koja to radi, atmosfera i uredjenje radnog prostora, mesto u kome čovek živi ( često sela u planinama), ili kao vrhunac, prefinjeni proizvod koji je osmišljen i pedantno i posveceno napravljen.

I onda je moja dosetka išla dalje, pa sam se angazovala da preko kucnog TV paketa dobijem i austrijske i nemacke programe i sa njima neogranicenu mogućnost praćenja tih sadržaja.

Želim da Vam ubuduće u editorijalu Kako to neko radi, predstavim zanimljive profesije i hobije sa idejom da i za Vas budu zanimljive a možda i podsticajne .
Možda Vašoj ideji nedostaje bas ta fotografija da je pokrene i rasplete ceo film 

Leto nas zbog svoje toplote inače usporava u mnogim aktivnostima. S druge strane je idealno za razmišljanje u hladu i analiziranje novih ideja koje taman do jeseni imaju vremena da puste pupoljke u Vašim mislima ?

Sada pogledajte kako jedna dama drži svoj modni atelje u malom mestu na alpskim obroncima ???

tri-slike

 

0Read More

Moje vreme je za mene uvek pravo

biljana-slikaJuče mi je klijentkinja rekla da je ubedjena da bi joj pokretanje privatnog biznisa bilo rešenje svih problema koje ima, ali na žalost, stara je za to (53).

Pitala sam je kako će da ispravi pogrešno donesenu odluku ako bude živela 80 – 85 godina, što do tada predstavlja period od 27-32 godine. To je čitav radni staž jedne osobe koji bi propustila tavoreci u starackom maniru umesto da pokrene posao i širom otvori jedra ka pučini.

Poznajem desetinu ljudi u osamdesetim godinama koji shodno svojoj energiji i željama vode privatni posao, voze kola, putuju, druze se i zive sa mišlju da su u najboljim godinama.

Činjenica je da isto tako znam i neke mlade roditelje koji već sada misle da je “njihovo vec prošlo ”
Vi birate.
Životni uspeh je isto što i vožnja biciklom: ako hoćeš da odrzavas ravnotežu, moraš bez prestanka da okreces pedale. Nema veze koliko godina imas, da li si muško ili žensko, okreci pedale. Samo tako si živ, dises i postojiš.

Ja se lično radujem penziji jer ce konačno i meni država da daje mesečni džeparac ?. Ali, o toj temi toliko. Mimo toga cu normalno nastaviti da radim i otkrivam sve lepote ovog sveta. Iskreno da Vam kazem mnogo mi je draze da jednog dana na “put bez povratka ” odem dok mi mofistkinja proba haljinu nego dok mi bolničarka ubada iglu za infuziju ?.

A da bi se to ostvarilo, moram da napravim uslove za modistkinju.
Prema tome, moj moto je: i mladi i stari, na biciklu, pa put pod noge i vrtite pedale da odrzavate ravnotezu ?

0Read More

Imate tačno onoliko novca koliko i znanja o njemu

slika-price

Sve dok sam išla u školu, živela sam u ubedjenju da treba odlično da učim da bi mi bila zagarantovana blistava, vrhunski plaćena karijera. Učila jesam odlično, ali kada sam završila školovanje, posla nije bilo a ni zarade.

Osamdeset druga firma kojoj sam poslala molbu za posao me je zaposlila.

U to vreme su se tek pojavili čekovi. Za visinu mog ličnog dohotka mi je službenica u Banci rekla da mogu da dobijem tri čeka za početak.

Ubrzo je nastupila invazija kredita i kreditnih kartica. Nisam ih koristila jer nikada nije bilo prilike da naučim kako to sve funkcioniše i lakše mi je bilo da odustanem od uplitanja u te mutne vode nego da uletim u problem.

Uglavnom, munjevito sam shvatila da mi plata daje minimalan prostor delovanja a da  u vezi novca i njegovih tokova pod hitno moram da nadjem način da se edukujem, inače ću tapkati u mestu.

Isto to i danas, posle mnogo godina shvataju mlade generacije. Tokom školovanja nema ni jednog jedinog predmeta u kome deca uče kako i na koji način da postupaju sutra sa svojom zaradom, troškovima i finansijama u celini.

U momentu kada su se ispred mene otvorila pitanja da li raditi za platu ili ući u privatni biznis, kako kupiti stan, automobil, otići na letovanje ili turističko putovanje,  uvidela sam da je to jako obimna i ozbiljna problematika za čije rešavanje mi je bila potrebna pomoć.

S druge strane sam posmatrala poznate osobe koje su sa fakultetskom diplomom godinama radile na odgovornim mestima, u elitnim firmama, a živele izuzetno skromno, sa roditeljima u stanu, sindikalnim letovanjem i jednim sandalama za tri  sezone. Ja takav izbor nisam htela. Nije me zanimala pompezna titula sa praznim novčanikom. Želela sam da radim i živim od svog novca. Da naučim kako da ga koristim i ulažem  i kako da ga usmerim da radi za mene.

Počela sam polako da tragam za znanjem i da razumem taj svet finansijskih kretanja. Ubrzo sam morala da se rastanem od reči “sigurno” koja mi je tokom detinjstva  uzidana u pamet kao ime i prezime. Ako mislite da sam je zamenila rečju “rizik” – nisam, ali sam naučila kako da kontrolišem rizik. Naučila sam kako da pregovorom umanjim cenu koju treba da platim, u kojim slučajevima mogu koristiti poreske olakšice i što je bilo najvažnije, kako množenje da dobijem deljenjem.

U inostranstvu se na ovakvim edukativnim tečajevima uči kroz igru. Kao kada ste mali, pa se igrate sa drugarima učiteljice i djaka, ovde se igrate da imate malu sumu  novca, pa idete u Banku po kredit, investirate novac, kupujete nekretnine, bukirate skupe hotele, večerate u otmenim restoranima i ostalo. Ja sam čak jednom i naručila privatnu jahtu 🙂 ali samo u igri 🙂 U stvarnom životu više  preferiram planinske sadržaje.

Kada sam se dovoljno naigrala, realizovala sam svoju prvu investiciju: kupovinu stana. Ugovor sa investitorskom kućom je podrazumevao plaćanje u četiri rate do završetka gradnje za godinu dana. U momentu potpisivanja ugovora imala sam novac za prvu ratu, ali to me nije omelo da sve ostale uplate realizujem u tačno ugovoreno vreme. Znala sam detaljno u šta ulazim i kako ću to da sprovedem do kraja. Zahvaljujući dobrim pregovorima, od izvodjača radova sam gratis dobila zidanje luka u dnevnoj sobi i krečenje u izabranim bojama.

Sve vreme sam bila sigurna u ono što radim, zato što sam pažljivo vodila svaki korak i ništa nisam dozvoljavala da mi neopaženo promakne.  Oko mene je bilo mnogo sumnjičavaca koji su bez pitanja za mišljenje  rasipali svoje neznanje, ali njih sam, bez uvrede, doživljavala kao kokoške koje kukuriču po dvorištu.

Ubrzo posle završetka kupovine stana sam za nekoliko dana dobrim pregovorima prodala auto svojoj drugarici koja ga je jako želela a nije imala novac. Dala sam joj ideju kako da napravi profitabilnu  finansijsku konstrukciju, a sebi naručila nov automobil koji sam već iduće nedelje preuzela iz auto kuće. Tako smo obe bile zadovoljne 🙂

I onda je priča tekla dalje, uz nove kupovine, prodaje i neprekidno učenje o novim i najnovijim metodama kretanja novca.

Sa čudjenjem posmatram neke poznate ljude koji imaju popriličan kapital u nekretninama a naporno rade za nisku platu i žive svedeno na posao i kuću sa dobrim ručkom za Božić i Uskrs. Taman posla kad bi otišli na neki kurs i finansijski se malo opismenili. Kažu, to njima ne treba.

Svi pričaju o novcu, misle na njega, sanjaju da ga imaju dosta, ali učenje uporno ostaje na dnu interesovanja uz veru da se prave stvari saznaju iz kuloarskih izvora i da “veza završava sve.”  To me je podstaklo da napravim jednu statističku analizu:

Formirala sam grupu od 30 meni poznatih bračnih parova od 45-55 godina života, koji imaju mesečne prihode iznad 1500 E. Evo šta njih karakteriše:

  • Dva para su kupila stan kešom, 18 ih je kupilo na dugoročni kredit ( od toga 11 u švajcarcima… neznanje), 7 živi kod mame i tate, 3 su podstanari
  • 19 parova poseduje neke druge nekretnine ( zemlja, šuma, vikendica, lokal), od čega njih 6 ni ne zna tačno gde su te nekretnine a 3 para godinama nisu uradili ostavinsku raspravu da bi preuzeli vlasništvo,
  • moram da napomenem kao fenomen za mene da bračni par podstanara ima u nasledstvu šumu za koju zna usmeno kolike je površine ali ne zna gde su tačno medje i ne zna ni gde je otprilike ta šuma
  • 14 parova ima kupljen nov auto na lizing ili kredit, od toga 3 para neguje razmišljanje da će ga voziti dok ima para da uplaćuje mesečne rate,
  • svih 30 parova koristi kratkoročne i srednjoročne kredite (bez ikakvog znanja o benefitima koje mogu dobiti od Banke prilikom ugovaranja kredita, a jedan par ni ne zna da kredit može biti osiguran),
  • 4 para imaju želju da upišu dete u privatnu stranu školu ali nemaju novac i unapred odsečno odbacuju ideju da postoje načini kako se može realizovati uplata ( tu spadaju dva para koja voze nov automobil na lizing),
  • 29 parova ima pomoć roditelja ili familije u novcu, hrani, besplatnom čuvanjui i hranjenju dece ili besplatnom korišćenju nekih nekretnina,
  • 18 parova ima prihode od dopunskih delatnosti,
  • Svi parovi idu jednom godišnje na more, 6 parova ide na skijanje, 3 jednom godišnje ide na turističko putovanje
  • Sve ostale vidove provoda realizuju na svadbama, rodjendanima, slavama i retkim posetama bioskopu ili pozorištu
  • Svih 30 parova izgleda kao da žive sjajno, a istinite činjenice su ove koje sam prethodno navela.

Moj kratki zaključak je da para ima, bogatstva ima, ali je sve izmešano i izgrešeno loše donešenim odlukama, bez uspostavljanja prioriteta, plana i truda za saznanjem o osnovnim fakatima potrebnim pri većim investiranjima.

Finansijska inteligencija se ne ogleda u tome koliko novca zaradjujete, već koliko Vam novca ostaje i koliko dobro novac radi za vas.

U godinama kada ste radno sposobni je vreme da sebi obezbedite finansijsku sigurnost za stare dane.Počnite polako, sa malim poslovima, oni će Vas voditi ka onim većim. Ali počnite. Saznaćete da postoji mnogo načina kako možete usmeriti svoja ulaganja a da Vam se vrati uvećana dobit i primetićete da sve to zaista izgleda kao jedna dobro osmišljena, mentalna igra. Tada ćete najbolje uvideti razliku od toga kada celog meseca radite za platu i kada svoj novac organizujete da Vam donosi dobit bez Vašeg angažmana.

Tragajte, učite i probajte 🙂

Novac će svojim mogućnostima umeti vrlo brzo da Vam pokaže kako se  uvećava  inteligencija 🙂

0Read More

Magična moć jutra

Volite da spavate ujutru?

Ja sam to dugi niz godina obožavala. Sada ustajem u 5h i mislim da je to najbolja stvar na svetu.

Kada danas napravim retrospektivu svih naučenih znanja i njihove primene, jasno vidim da me je jedna stvar postavila na pravi kolosek, a sve ostalo je bila  laka, kreativna dorada.

Uvek pri pomenu značajnih dogadjaja koji prave  prekretnice, mislimo da je u pitanju ko zna šta. To ne mora da znači, čak šta više, mojim primerom ću Vam pokazati da ti malecka stvarčica može fantastično pomoći da životni tok postaviš na novu poziciju koja ti savršeno odgovara.

Kada sam prvi put posle ukidanja viznog režima otišla u Sloveniju, to je bilo na Kranjskoj Gori i spavali smo u malom privatnom hotelu u centru.  Prvog jutra oko 4:15 h su me probudili glasovi, smeh, automobili sa ulice. Bio je mrak i nisam imala utisak da se nešto desilo, ali me je zanimalo ko je to napolju. Pogledala sam kroz prozor. Pored hotela je bio Caffe. Ljudi su dolazili svojm kolima, parkirali, tu se sretali, pričali i žurno ulazili u Caffe. Nije mi bilo jasno šta se dešava, vratila sam se na spavanje i nikom ništa.

Ujutru sam za doručkom pitala Romanu, vlasnicu hotela šta je to bilo? Zbunila se pitanjem i odgovorila mi je da ne zna o čemu se radi.  Medjutim, kada sam pomenula da je to bilo tako rano, ona je krenula da se izvinjava što su me probudili, rekavši da ljudi piju kafu ujutru pre posla i da ne vode računa o gostima koji još uvek spavaju.

Kafu u 4?

Da. Kafu.

Tu su se susreli moje čudjenje (bezmalo šok) i Romanino iznenadjenje o mom čudjenju. Uglavnom, epilog je sledeći: Slovenci ustaju tako rano i to je u njihovom mentalitetu najnormalnija navika. Jako mi se dopalo to saznanje, kao i mnoge druge stvari koje sam videla da praktikuju, medjutim, lampica u glavi mi se nije upalila.

Posle dve godine, u jednom razgovoru sa mojim mentorom (svaki mentor ima svog mentora 🙂 ), on me je pitao kada ujutru ustajem? Rekla sam izmedju 7- 7:30. Pitao je zašto tako kasno? U sekundi su mi u glavi zablinkali Slovenci i u istoj sekundi sam se osećala postidjeno.

Obrazložio mi je sve ono što se sa malo razmišljanja da videti, a što mezimica u meni nije htela da vidi, jer je ona volela da spava: ustajanje u 5h je najučinkovitija životna promena koju čovek sebi može da priušti:

Početak dana sa dva sata koja su namenjena isključivo Vama, u život unosi mir, kontrolisane dogadjaje u danu, daje bolje poslovne rezultate, više energije, bolju koncentraciju, snažniji ste u borbi sa stresom i još dosta toga.

Nemojte misliti da ćete time naškoditi svom organizmu: ako legnete na  vreme, možete imati koliko god Vam je potrebno sati sna. Istina je da veliki broj ljudi ustaje tek oko 7h, možda i kasnije. Za to vreme, Vi ste dva sata u zlatnoj prednosti, koja Vam obezbedjuje da se istuširate, uradite vežbe, meditirate, napravite dnevni plan, na miru razmislite o njemu, doručkujete i pripremite se za pokret.

Na nivou petodnevne radne nedelje, dobijate 10 korisnih sati u najproduktivnijem delu dana. Mesečno 40 sati ili 5 radnih dana.

Moja ulaznica za ulazak u taj svet nije bila ni malo jeftina. Teorijski mi je bilo jasno šta se sve time dobija, ali… moje telo je uglavnom ostajalo nepomično u “nedoba” kada alarm zazvoni.

Dva jutra ustanem, jedno prespavam. Kada ustanem, sve krene najbolje što može, ali popodne počnem da posustajem, umor (a to je samo umišljeni umor), dodje po svoje: onda moram da odspavam, budim se mamurna i uveče kada legnem ne mogu da zaspim. Medjutim, rešila sam da udjem u koštac sa svojom  stečenom, lošom navikom spavanja, odlučna da se priviknem na novu rutinu, jer sam već u danima kada sam kretala u 5 počela da uvidjam kako se dobro osećam.

Rano jutro je magično vreme i samo oni koji uživaju u njemu znaju koliko je njegova moć jaka.

Kada sam prevazišla početničke probleme privikavanja i ustalila se u praktikovanju ranog budjenja, sve jasnije sam shvatala šta se sve menja u mom životu, poslu i osećanjima.

Dva jutarnja sata su kapital kojim obezbedjujem uspešan i dobar dan.  Tu postavljam poziciju iz koje ću ja voditi dogadjaje, a ne oni mene. Mnogo sam bolje  usredsredjena, brža, jača, imam konstruktivnije ideje nego ranije, dobro sam raspoložena i više stvari uradim u toku dana.

Od kada sam počela da ustajem u 5h,  moj profesionalni razvoj je krenuo da prima nove, prosperitetne dimenzije. Tačno sam pratila šta se dešava: percepcija mi je postajala sve bolja, brže sam uočavala stvari koje sam povezivala u celine i njima pravila nove pomake u poslu.

To širenje energije je počelo da mi dovodi nove ljude i informacije u život, koji su me motivisali na osmišljavanje drugačijih pravaca i načina delovanja.

Iz dana u dan sam shvatala da sam godinama za mnoge stvari bila nesvesna, da ih jednostavno nisam videla i da je pored mene izgovoreno bezbroj  ključnih rečenica, prošlo mnogo važnih detalja, ali na žalost, ja ih nisam registrovala.

Za uspešan posao pored znanja morate biti kreativni i imati dobre ideje. Ali pored toga je neophodno da budete vredni, dosledni, hrabri, mudri, istrajni, uporni, šarmantmi, brzi… Čitava ta gomila Vam neće biti od velike pomoći ako nije razvrstana, složena, organizovana i usmerena. Najbolja radionica za te poslove je tišina mirnog jutra, u kojoj ste Vi krojač predstojećeg dana, po svojoj meri.

Desi mi se s vremena na vreme da u nekom razgovoru pomenem svoje ranojutranje ustajanje, koje mi za lice zakuje po neki preneražen pogled, a po nekad i pogled gadjenja. Ne uznemirava me to, čak šta više me i nasmeje, a mišljenje o tome zadržavam ovog puta za sebe.

S druge strane sam za ovih nekoliko godina preko interneta i iz literature saznala za mnoge uspešne ličnosti koje ustaju rano, čak i pre 5 časova ujutru. Uživo, što me jako raduje, srećem dosta ljudi u istoj navici sa kojima veselo razmenjujem iskustva.

Bliski susret sa nežnim suncem u svežem letnjem jutru daje snagu i stvara osećaj da si bliski deo prirode koja te poziva u svoju lepotu i obilje. Dobiješ osećaj da si živ i da želiš da živiš.

Na kraju ove priče ću ponoviti uvodnu rečenicu: Ustajem u 5h ujutru i mislim da je to najbolja stvar na svetu!

Probajte i Vi koji još uvek spavate pa mi ispričajte razliku 🙂

dobrojutro

0Read More
page 1 of 2
Kreativna konekcija
Jezici